Organoidi su laboratorijski uzgojena tkiva koja podsećaju na organe. Ove trodimenzionalne strukture, koje se obično dobijaju od matičnih ćelija, korišćene su u laboratorijama skoro dve decenije, i uz pomoć njih su naučnici uspeli da izbegnu štetna testiranja na ljudima ili životinjama, eksperimentišući na rezervnim elementima za bubrege, pluća i druge organe.

Organoidi mozga zapravo ne liče na male verzije ljudskog mozga, ali ćelijske kulture veličine olovke sadrže neurone koji su sposobni za funkcije poput mozga, formirajući mnoštvo veza.

Naučnici taj fenomen nazivaju „inteligencijom u posudi“.

Dr Tomas Hartung, profesor zdravlja životne sredine i inženjeringa na školi javnog zdravlja Džons Hopkins Blumberg i inženjerskoj školi Vajting u Baltimoru, počeo je da uzgaja organoide mozga uz pomoć uzoraka kože još 2012. godine.

On i njegove kolege zamišljaju kombinovanje snage moždanih organoida u vrstu biološkog hardvera energetski efikasnijeg od superkompjutera. Ovi „biokompjuteri“ bi koristili mreže moždanih organoida da bi potencijalno revolucionirali farmaceutsko testiranje za bolesti poput Alchajmerove bolesti, pružili uvid u ljudski mozak i promenili budućnost računarstva.

„Računari i veštačka inteligencija su do sada vodii tehnološku revoluciju, ali su dostigli svoj plafon,“ smatra Hartung i dodaje da su biokompjuteri način da se poveća efikasnost računarske moći, kako bi se pomerile tehnološke granice.

Ljudski mozak vs. veštačka inteligencija

Iako je veštačka inteligencija (AI) inspirisana ljudskim procesima razmišljanja, tehnologija ne može u potpunosti replicirati sve sposobnosti ljudskog mozga. Upravo zbog te razlike, ljudi mogu koristiti CAPTCHA testove u obliku slika ili teksta kao sigurnosnu meru na internetu, da bi dokazali da nisu botovi.

Turingov test, takođe poznat kao igra imitacije, razvio je britanski matematičar i računarski naučnik Alan Turing 1950. godine da bi procenio kako mašine prikazuju inteligentno ponašanje slično ljudskom.

Ali kako se računar zapravo nosi sa ljudskim mozgom?

Superkompjuter može obraditi ogromne količine brojeva brže od ljudi. Oni su izvanredni u rešavanju zadataka koji uključuju kompleksne proračune, simulacije i analizu podataka, što ih čini izuzetno korisnim u naučnim istraživanjima, prognoziranju vremena, finansijskom modeliranju i drugim oblastima koje zahtevaju intenzivno računanje.

Međutim, kada se radi o emulaciji punog spektra kognitivnih sposobnosti koje poseduje ljudski mozak, računari i dalje imaju ograničenja. Iako mogu obavljati određene zadatke sa izuzetnom brzinom i tačnošću, nedostaje im opšta inteligencija i prilagodljivost ljudske kognicije. Ljudski mozak poseduje izvanrednu sposobnost kreativnosti, rešavanja problema, razumevanja jezika, emocionalne inteligencije i zaključivanja na osnovu zdravog razuma, a te sposobnosti još uvek nisu u potpunosti replikovane veštačkim sistemima.

Polje veštačke inteligencije je ostvarilo značajan napredak u različitim oblastima, uključujući medicinu, dijagnostiku, genetiku i druge. AI može biti snažan alat u poboljšanju zdravstvene nege i medicinskog istraživanja, ali uvek je važno imati na umu da je ljudska ekspertiza i dalje nezamenljiva, posebno u tumačenju kompleksnih kliničkih slučajeva i donošenju odluka o lečenju.

Harting kaže da je mozak i dalje nemoguće replikovati i da je superiorniji od trenutno dostupnih računara. Prosečan čovek pamti oko 250 terabajta informacija, a tlika memorija više ne moža da se spakuje u dovoljno mali čip.

Kako bi biokompjuter mogao da radi?

Pioniri matičnih ćelija Džon B. Gurdon i Šinja Jamanaka dobili su Nobelovu nagradu 2012. za razvoj tehnike koja je omogućila stvaranje ćelija iz potpuno razvijenih tkiva, poput kože. Revolucionarno istraživanje omogućilo je naučnicima poput Hartunga da razviju moždane organoide koji su korišćeni da oponašaju žive mozgove i testiraju i identifikuju lekove koji mogu predstavljati rizik po zdravlje mozga.

Hartung se prisetio da su ga drugi istraživači pitali da li moždani organoidi mogu da misle ili budu svesni. Pitanje ga je podstaklo da razmisli o hranjenju organoida informacijama o njihovom okruženju i načinu interakcije sa njim.

„Ovo otvara istraživanje o tome kako ljudski mozak funkcioniše“, rekao je Hartung, koji je i kodirektor Centra za alternative testiranju na životinjama u Evropi. „Zato se može početi da se manipuliše sistemom, radeći stvari koje etički ne smeju da se rade sa ljudskim mozgovima.

Hartung definiše organoidnu inteligenciju kao „reprodukovanje kognitivnih funkcija, kao što su učenje i senzorna obrada, u modelu čoveka i mozga koji je uzgojen u laboratoriji“.

Na koji način bismo mogli da koristimo organoid inteligenciju?